Pi­še: Igor Da­mja­no­vić


Na vr­hun­cu mo­ći Tre­ćeg raj­ha, na oku­pi­ra­nim te­ri­to­ri­ja­ma iz­u­zev Polj­ske, te u ze­mlja­ma ko­je su se na­ci­zmu pri­klo­ni­le do­bro­volj­no, in­sta­li­ra­ni su ma­ri­o­net­ski re­ži­mi. Mo­ti­vi uče­šća u ovim struk­tu­ra­ma bi­li su ra­zni, po­čev od opor­tu­ni­zma i ka­ri­je­ri­zma, te­žnje da se svom na­ro­du olak­ša te­ror oku­pa­to­ra, ili po­ku­ša­ja da se uz po­moć nje­mač­kog na­ci­zma re­a­li­zu­ju na­ci­o­na­li­stič­ki pro­jek­ti.
Ve­li­ča­nje mi­si­je nje­mač­kog na­ci­zma u za­šti­ti evrop­skih vri­jed­no­sti od „azi­jat­skih hor­di’’, te glo­ri­fi­ka­ci­ja li­ka i dje­la Adol­fa Hi­tle­ra iz­re­če­ne od stra­ne zva­nič­ni­ka tih re­ži­ma, ne­ri­jet­ko su pre­va­zi­la­zi­le do­stig­nu­ća i sa­mog Jo­ze­fa Ge­bel­sa. U istom du­hu, ne­dav­no je od Vla­di­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća, po­li­tič­kog se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva vanj­skih po­slo­va, de­mon­stri­ra­na glo­ri­fi­ka­ci­ja NA­TO-a i nje­go­ve ulo­ge u svi­je­tu. Či­nje­ni­ca da u fi­nan­si­ra­nju Ra­du­lo­vi­će­vih ak­tiv­no­sti ve­ćin­ski uče­stvu­je­mo mi, pro­tiv­ni­ci NA­TO-a, oba­ve­zu­je me na sle­de­će re­a­go­va­nje.
U star­tu že­lim da is­tak­nem da cilj mog re­a­go­va­nja ni­je auto­mat­sko oma­lo­va­ža­va­nje svih vri­jed­no­sti i ne­sum­nji­vog do­pri­no­sa za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je ljud­skom dru­štvu, već od­ba­ci­va­nje „isti­ne’’ ob­li­je­plje­ne pa­ro­la­ma slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je po­nu­đe­ne od stra­ne go­spo­di­na Ra­du­lo­vi­ća, „isti­ne’’ či­ja je su­šti­na ne­ri­jet­ko po­sta­ja­la ap­so­lut­na su­prot­nost ide­a­li­ma ko­je for­mal­no pro­mo­vi­še.
U svo­joj odi NA­TO-u, Ra­du­lo­vić se­lek­tiv­nim na­bra­ja­njem od­re­đe­nih isto­rij­skih ka­te­go­ri­ja u for­mi re­to­rič­kih pi­ta­nja, po­ku­ša­va glo­ri­fi­ko­va­ti za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju i NA­TO. Po­či­nje sa ‘’Mag­na Char­ta Li­ber­ta­tum’’, po­ve­ljom ko­ja je ogra­ni­ča­va­la iona­ko upit­nu vlast en­gle­skog kra­lja Jo­va­na bez Ze­mlje. Lič­nost do­no­si­o­ca ove po­ve­lje isto­ri­ja ne ocje­nju­je baš naj­bo­lje, a knji­žev­nost i le­gen­da pam­te ga kao zlog ti­ra­ni­na prin­ca Džo­na, ko­me se su­pro­sta­vljao Ro­bin Hud. Bi­lo bi in­te­re­sat­no da se go­spo­din Ra­du­lo­vić iz­ja­sni da li je’’Mag­na Char­ta Li­ber­ta­tum’’, spolj­nim i unu­tra­šnjim pri­ti­skom iz­nu­đen akt jed­nog sla­ba­šnog mo­nar­ha, su­štin­ski vred­ni­ja od re­ci­mo ‘’Du­ša­no­vog za­ko­ni­ka’’, ak­ta slo­bod­ne vo­lje jed­nog bal­kan­skog vla­da­ra, ko­ji na vr­hun­cu mo­ći do­bro­volj­no ogra­ni­či­va svo­ju vlast?
U ka­ko sam na­vo­di ‘’in­ven­tar­noj’’ li­sti vri­jed­no­sti za­pad­ne kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je, Ra­du­lo­vić pro­pu­šta da po­me­ne te­ko­vi­ne na­sta­le mno­go po­sli­je’’Mag­na Char­ta Li­ber­ta­tum’’, kao re­ci­mo in­kvi­zi­ci­ju, kr­sta­ške ra­to­ve, var­to­lo­mej­sku noć, ili re­ci­mo mi­ste­ri­o­zno sa­ve­znič­ko bom­bar­do­va­nje cr­no­gor­skih gra­do­va 1944. go­di­ne. Ipak u ovom isto­rij­skom in­ven­ta­ri­sa­nju naj­bi­zar­ni­je je re­to­rič­ko pi­ta­nje: „Gdje je iz­re­če­na mi­sao „I ha­ve a dre­am’’ i ni­kad pre­ki­nu­ta bor­ba za uki­da­nje rop­stva?’’.
Go­spo­di­ne dr­žav­ni se­kre­ta­ru za po­li­tič­ka pi­ta­nja u Mi­ni­star­stvu VPi­EI, rop­stvo je u Evro­pi is­ko­ri­je­nje­no ba­rem 1500 go­di­na pri­je ove isto­rij­ske re­če­ni­ce dr Mar­ti­na Lu­te­ra Kin­ga. To što su po­li­tič­ke eli­te SAD po­no­vo us­po­sta­vi­le rop­stvo i bru­tal­nu ra­snu se­gre­ga­ci­ju dr­ža­le na sna­zi sve do una­zad nekoliko de­ce­ni­ja, go­vo­ri o su­štin­skom li­ce­mjer­ju i to­ta­li­tar­noj dok­tri­ni ta­mo­šnjeg po­ret­ka, ko­ji vi kraj­nje snis­ho­dlji­vo po­ku­ša­va­te da la­žno ople­me­ni­te. Isto­ri­ja svi­je­ta go­spo­di­ne Ra­du­lo­vi­ću po­če­la je mno­go pri­je ko­ka-ko­le i big-me­ka, a isto­ri­ja Cr­ne Go­re pri­je šver­ca ci­ga­re­ta i na­mje­re re­ži­ma da dr­ža­vu pro­tiv­no vo­lji ve­ći­ne i po pro­ce­du­ri ne­pri­hva­tlji­voj za 84% po­pu­la­ci­je utr­pa u NA­TO pakt.
U Ra­du­lo­vi­će­vom isto­rij­skom in­ven­ta­ri­sa­nju po­mi­nju se ta­ko­đe par­la­men­ta­ri­zam, en­gle­ski džen­tle­me­ni i skan­di­nav­ske ze­mlje. Dok su lor­do­vi džen­tlme­ni bru­tal­no eks­plo­a­ti­sa­li na­ro­de In­di­je i osta­le obes­pra­vlje­ne po­da­ni­ke Bri­tan­skog ko­lo­ni­jal­nog car­stva, ko je go­spo­di­ne Ra­du­lo­vi­ću oslo­ba­đao na­rod Fin­ske od vi­še­vje­kov­nog šved­skog rop­stva? Ko­me da­nas u cen­tru Hel­sin­ki­ja sto­ji spo­me­nik, ne­kom bri­tan­skom mo­nar­hu, lor­du džen­tlme­nu, ili ru­skom ca­ru Alek­san­dru II?
Mo­že­te li, go­spo­di­ne Ra­du­lo­vi­ću, na­ve­sti ba­rem je­dan na­rod ko­me su Bri­tan­ska im­pe­ri­ja i SAD po­da­ri­le slo­bo­du, de­mo­kra­ti­ju, pro­spe­ri­tet i eko­nom­sko bla­go­sta­nje to­kom XIX i u pr­voj po­lo­vi­ni XX vi­je­ka, od­no­sno spolj­nu te­ri­to­ri­ju pod nji­ho­vim pro­tek­to­ra­tom, či­jim su sta­nov­ni­ci­ma ga­ran­to­va­li jed­na­ka pra­va kao vla­sti­tim dr­ža­vlja­ni­ma? Po­sto­ji li ijed­na ze­mlja u ko­joj je to­kom po­sled­njih de­ce­ni­ja na­kon voj­ne ak­ci­je NA­TO-a, us­po­sta­vlje­na sta­bil­nost, eko­nom­ski pro­spe­ri­tet, slo­bo­da i de­mo­krat­sko ure­đe­nje?
Kraj­nje afir­ma­tiv­no go­spo­din Ra­du­lo­vić go­vo­rio je o ulo­zi NA­TO-a na Bal­ka­nu. Bi­lo bi mo­žda lje­ko­vi­to da nam na­ve­de ime čo­vje­ka ko­ji je Ali­ju Izet­be­go­vi­ća na­go­vo­rio da po­vu­če svoj pot­pis sa li­sa­bon­skog do­ku­men­ta? Ko­ju je ze­mlju i si­lu pred­sta­vljao taj am­ba­sa­dor? Da li bi u BiH bi­lo ra­ta da je re­a­li­zo­van plan Žo­zea Ku­ti­lje­ra? Da li su SAD sve do Dej­to­na, na­či­ni­le ije­dan ozbi­ljan ko­rak na smi­ri­va­nju gra­đan­skog ra­ta u BiH? Da li su ame­rič­ki spa­va­či unu­tar eli­ta tri za­ra­će­na na­ro­da, po­put re­ci­mo Bi­lja­ne Plav­šić i nje­nog de­val­vi­ra­nja Ka­ra­dži­će­vog i Mi­lo­še­vi­će­vog pot­pi­sa iz Ati­ne, sru­ši­li vi­še mi­rov­nih kon­fe­ren­ci­ja ogra­ni­zo­va­nih na tlu Evro­pe pri­je Dej­to­na?
Ogra­ni­čen no­vin­ski pro­stor mi ne do­pu­šta da se de­talj­ni­je ba­vim NA­TO agre­si­jom na SRJ, osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom, iz­bo­rom ci­lje­va bom­bar­do­va­nja sa oči­gled­nom ten­den­ci­jom da se mak­si­mi­zi­ra­ju pat­nje i stra­da­nje ci­vil­nog sta­nov­ni­štva, te broj­nim dru­gim NA­TO ne­po­čin­st­vi­ma. Me­đu­tim, ne mo­gu a da se na kra­ju ne osvr­nem na mor­bi­dan stav go­spo­di­na Ra­du­lo­vi­ća: „Da smo bi­li za (NA­TO) sto­lom, ne bi­smo da­nas tu­go­va­li nad tra­gič­nom sud­bi­nom ma­li­ša­na sa mu­rin­skog mo­sta.’’
Ma­sov­na ubi­stva dje­ce u ostva­ri­va­nju im­pe­ri­ja­la­nih ci­lje­va NA­TO-a, za nje­ga ni­je­su uop­šte spor­na i ne iza­zi­va­ju ža­lost, eto po­želj­no je sa­mo da ta dje­ca ni­je­su na­ša. Da­kle, čak i naj­ve­ća mon­stru­o­znost za go­spo­di­na Ra­du­lo­vi­ća je pri­hva­tlji­va i oprav­da­na uko­li­ko do­la­zi od naj­po­želj­ni­jeg „ci­vi­li­za­to­ra” i „oslo­bo­di­la­ca”.
Ula­zak u NA­TO po­vla­či ko­lek­tiv­nu mo­ral­nu od­go­vor­nost za sve bu­du­će zlo­či­ne tog voj­nog sa­ve­za. Hi­lja­de ma­li­ša­na stra­da­lo je u NA­TO in­ter­ven­ci­ja­ma u Ju­go­sla­vi­ji, Av­ga­ni­sta­nu, Ira­ku i Li­bi­ji. Ko zna ko­li­ko bi još po­stra­da­lo si­rij­ske dje­ce da ni­je bi­lo od­luč­nog sta­va Ru­si­je i Ki­ne. Je­di­ni gri­jeh če­tvo­ro­mje­seč­ne Ma­stu­re, dvo­go­di­šnjeg Sa­i­fa i tro­go­di­šnje Kar­tag, ubi­je­nih od stra­ne NA­TO pi­lo­ta, pred­sta­vljao je što su bi­li unu­ci Mo­a­me­ra el Ga­da­fi­ja. Da bi skre­nu­li pa­žnju jav­no­sti sa ovog zlo­či­na, sve­ga ne­ko­li­ko sa­ti po­što su NA­TO bom­be po­bi­le dje­či­cu, SAD su in­sce­ni­ra­le li­kvi­da­ci­ju Osa­me bin La­de­na. O to­me ovih da­na svje­do­či ugled­ni no­vi­nar Si­mor Herš.
Po­nos što pri­pa­dam na­ro­du rat­ni­ka i voj­ni­ka, a ne dje­coubi­ca, do­dat­no me oba­ve­zu­je da po­dig­nem glas i još jed­nom po­ru­čim NE u RAT, NE u NA­TO.